Koji su najvažniji ciljevi psihoterapije pri susretu sa klijentom?
Kako će psihoterapeut da pristupi rešavanju subjektivnih problema klijenta i koji će ciljevi psihoterapije da se se postave na početku može da zavisi od:
-prirode tegoba
-okolnosti pod kojima se ostvaruje susret
-teorijskih „naočara”psihoterapeuta
Pristup može da bude izuzetno kreativan jer se otkrivaju želje, planovi, budi se mašta, a to se sve podržava i sledi sa osnovnim ciljem psihoterapije da osoba doživi sebe na nov, a ipak sebi dosledan način. Daleko se više dozvoljava nego namerava, mnogo češće se prihvata nego što se otklanja. To se najviše odnosi na neka osnovna ljudska osećanja kao što su:
-strah
-osećanje krivice
-napetost
-stid
-neizvesnost
-mržnja
-sreća
-ljubav
Polazi se od pretpostavke da klijent koji dolazi nije bolestan, već samo frustriran, uhvaćen u nepoželjne životne tokove. Zbog toga je ispunjen unutrašnjom prazninom i egzistencijalnim vakumom, pa se na osnovu toga i kreiraju najvažniji ciljevi psihoterapije.
Šta je primarni cilj psihoterapije?
Jedan od ciljeva je da se klijentu pomogne da svoje postojeće praznine u postojanju ispuni novim smislom, umesto da se prepusti nečemu što ne nudi pravi smisao življenja.
Kako se to postiže?
Ponekad se na početku koristi naizgled jednostavna tehnika, a u suštini višeslojna i sastoji se u promeni stava: “Zašto se baš meni to desilo?” u stav „To mi se desilo, šta mogu sada da uradim?” Pomoću određenih vežbi prebacuje se fokus sa simptoma na aktivnosti u kojima bi nestajali kruti oblici ponašanja koji su sprečavali ličnost da se oseća dobro. Zamišljanje situacija kojih se klijent plaši i zbog kojih je došao, u mirnoj i stabilnoj atmosferi, može da dovede do ublažavanja simptoma, a vremenom i do njihovog nestanka.
Kakav je pristup i koji su najvažniji ciljevi psihoterapije kod klijenata koji ne misle da imaju neki problem, a ipak su došli na psihoterapiju jer su to sami odlučili ili im je neko rekao da dođu?
Ovakvi klijenti predstavljaju neku vrstu društvenog protesta protiv različitih oblika otuđenog načina života u kapitalističkom društvu. Mogu da se shvate kao protiv-kultura vladajućim kulturnim vrednostima. Njihovi ciljevi su da verbalizuju, ponovo ožive i prepoznaju, a možda i revidiraju svoje unutrašnje i spoljne sukobe. Ti sukobi su najviše u vezi sa njihovim sopstvenim aktuelnim doživljajima I njihovom analizom dobijaju novi uvid u ljudsku prirodu i ponašanje. Obavezno pokušavaju da reše neke protivrečnosti koje donosi psihoterapija. U ovakvim situacijama, psihoterapeut pokušava da osvetli dinamiku porodičnih odnosa i ulogu klijenta u porodičnoj dinamici.
To je naročito važno ako osoba govori kako se više ne oseća sigurno na ulici na javnim mestima i tako možda izbegava izlazak iz kuće. Razlog tome može da bude nemogućnost kontrole loših odnosa u porodici jer dolazi do konstantih svađa i raznih trauma. Takav strah od gubitka kontrole i gubljenja bazične sigurnosti zbog čestih konflikata u porodici prenosi se u nepoverenje i strah od gubitka kontrole kada osoba izađe napolje i izlaže se nepoznatim ljudima. Može da se javi anksioznost I depresija.
Kakav je pristup i koji su ciljevi psihoterapije kod žena koje su zlostavljane?
U prvoj fazi se pristupa aktuelnoj krizi pružanjem emocionalne pomoći i niza relevantnih informacija. Klijent se upućuje na borbu protiv prihvaćenih društvenih mitova sledećeg tipa: „Žene treba povremeno izudarati”, „Mora da sam nečim isprovocirala muža”, „On me tuče samo kad popije, a inače me mnogo voli”. U drugoj fazi radi se na savladavanju mita o mužu kao „poslednjem spasiocu” što u stvari daje prostor za zlostavljanje. Radi se na savladavanju straha od stvarnog ili prividnog odvajanja od muža jer to može da dovede do usamljenosti, tuge i bespomoćnosti.
Najvažniji ciljevi psihoterapije su da klijent na konstruktivan način ovlada svojim negativnim osećanjima, da se efikasno prekine dalje zlostavljanje, a da se ne rasturi porodica ako je to ikako moguće. Pokreću se razne životne teme kao što su nepoverenje u muškarce, odnos muškarac žena.U ovakvom pristupu se pojmovi zdravlja i bolesti maksimalno relativizuju zbog veoma izraženih polariteta u kojima osoba živi i zbog toga se pokušava da se odgonetne da li se prema problemu odnosi isključivo pasivno kao žrtva ili aktivno da može sve sama da reši.
Da li eksperimenti pomažu da se ostvare neki od najvažnijih ciljeva psihoterapije?
Da bi terapija ostvarilla svoje ciljeve i bila u stalnom kontaktu sa klijentovim aktuelnim doživljavanjima i celinom postojanja stiče se potreba za eksperimentisanjem terapeuta i klijenta. Oni pretresaju različite alternative klijentovih doživljavanja vezanih za prošlost, sadašnjost i budućnost u sada i ovde. Jedan o najpoznatijih eksperimenata je „vruća stolica” koja se pokazala kao efikasna metoda u otklanjanju nekih neurotičnih struktura.
Psiho drama je takođe efikasan model eksperimenta, naročito u razrešavanju konflikata sa spoljnom sredinom. Na kraju se analizira šta se dobilo, a šta izgubilo zahvaljujući ranijim i sadašnjim osećajima i idejama i svemu doživljenom. „Sve ovo što se desilo među nama mi jako prija i animira. Osećam da je neponovljivo. Vrlo me zanima kako će se stvari dalje odvijati” su česte rečenice klijenta.
U teškim životnim situacijama na kraju se i zaboravljaju reči i njihovo značenje ali u sećanju trajno ostaje doživljaj prisutnosti onoga ko je u tim trenucima bio sa nama.
Naš tim psihoterapeuta u Beogradu primenjuje individualni pristup svakom klijentu. Trudimo se da uspostavimo ciljeve psihoterapijskog procesa u ranoj fazi komunikacije i pažljivo idemo ka njihovom ispunjenju. Obratite nam se da zajedno dođemo do željenog cilja.
