Fenomenološko-egzistencijalistički stav u geštalt psihoterapiji kao temelj ovog pravca.
Fenomenologija je počela da se razvija početkom dvadesetog veka i kao takva počela je proučavanje ljudske svesti sa stanovišta pojedinca. Ona nije istraživačko polje, ali je sva svoja polja otvorila istraživanju (Vlaisavljević 2011). Ona je postojala i pre dvadesetog veka ali njena definicija nije imala veliku stalnost u filozofiji.
Povremeno su ga upotrebljavali, tj. termin su koristili Kantov savremenik Lamber koji je rekao da je fenomenologija nauka koja proučava ono što nije ni istinito ni lažno, već nesto treće, a to je privid. Danas znamo da postoji razlika između privida i suštine, i tu razliku je dao Platon što je par exellance filozofska distinkcija koja je i danas elementarna za život, a koju je obradio Edmund Huserl tražeći način da se dođe od posmatranja i opisa ka uvidu u suštinu.
Kant je ljudima odricao mogućnost da teoretski spoznaju biti ili ideje jer su ljudskoj spoznajnoj moći dostupne samo pojave odnosno fenomeni, tj. samo ono što se u pojavi čulno pokazuje, a da zaključivanje od pojave do suštine predstavlja paralogizam odnosno nenamerno donesen pogrešan zaključak.
Hegel koristi tu reč da predstavi opisnu psihologiju. On polazi od stava da je pojava uvek pojava suštine, pa je odredio fenomenologiju kao prikaz svesti u njenom kretanju od prve neposredne suprotnosti svesti i predmeta do apsolutnog znanja. U pozitivističkom razdoblju, posle Hegela, pojam fenomenologije je bio identičan opštem naučnom stavu kojem je stalo samo do toga da tačno i verno opiše činjenice takozvanog empirijskog sveta bez ikakvog pitanja za smisao tih činjenica. Empirizam i pozitivizam su težili stavu ,,ka samim stvarima“.
To isto i Huserl kaže ali njegov zahtev za povratkom ka samim stvarima (ka samim fenomenima) bitno se razlikuje ne samo po metodi dolaženja do samih stvari, nego i zaključivanju o smislu fenomena. Fenomenološka filozofija, po njemu, treba da zasnuje filozofiju kao strogu nauku, tj. da obezbedi pouzdanost znanja i u drugim naukama što je u kasnijim radovima priznao kao neostvareno.
Huserl je u svojoj ranoj fazi zastupao psihologizam tj. saznajno teorijsku poziciju kojom se tvrdi da su zakonitosti predmetnosti zapravo zakonitosti mišljenja tj. da se ne pravi razlika imeđu materijalne i formalne istine (dok je studirao matematiku), a kasnije je shvatio da zakonitosti matematike nemaju nikakve veze sa zakonitostima mišljenja (svi dolaze na različite načine do suštine Pitagorine teoreme).
Kada je Edmund Huserl stigao na scenu, teren je počeo da se oblikuje i definicija fenomenologije je postala trajna. Njegova misija je bila otkrivanje temelja u strukturama svesti koje on naziva fenomenima. Sam naziv potiče od grčkih reči fenomenom(pojava) i logos(nauka, razuman govor, um). Danas se obično termin ,,fenomen“ upotrebljava u značenju ,,pojave“ ali u filozofiji on ima šire i složenije značenje, iza same pojave je suština, njena bit, smisao, temelj, izvor, bitak.
Materijale za fundamentalni opis samih stvari Huserl definiše kao esencije, koje su u stvari objekti, tj intuicije neperceptualnog viđenja, a ne empirijskog istraživanja. Upravo te esencije su fenomeni, a njihovo istraživanje je fenomenologija. Istraživanje je moguće ako se izgradi takav metod saznanja, koji predmetu mišljenja ne dodaje ništa novo, već mu omogućava da se on pokaže u našoj svesti u svom suštinskom obliku.
Metod treba da pokaže kako se stvari izvorno pojavljuju u svesti. Fenomenologija se ne bavi predmetima (mislima, objektima) koji postoje izvan naše svesti, nego pojavama u našoj svesti. On smatra da postojanje sveta nezavisno od naše svesti nema smisla tj. da predmet koji je predstavljen u našoj svesti nema nikakve veze sa načinom na koji taj predmet postoji u svetu. Osnovna pretpostavka je, da svet doživljavamo kao niz svesnih opažanja i interpretacija.
Obično, svakodnevno iskustvo, ali i posebne nauke, pretpostavljaju da svet postoji i izvan naše svesti. To nekritičko i dogmatsko uverenje izražava jedan prirodni stav prema svetu od koga filozofija treba da se oslobodi. Ona treba da se uzdrži od njegovog prihvatanja, jer on sprečava neposredan pristup fenomenima svesti.
To je prvi korak fenomenološkog metoda, koji se naziva fenomenološko epohe (termin iz skeptičke filozofije koji se odnosi na uzdržavanje od izricanja suda o nekoj stvari jer stvari mogu da se prikazu i kao ono što nisu). Isključivanjem prirodnog stava, mišljenju se otvara put do izvora pouzdanog saznanja koje se nalazi u prvobitnom iskustvu svesti. Svođenje celokupnog iskustva svesti na njene trenutne doživljaje, tj. izbacivanje svih svojih pretpostavki, izbacivanje svih postojecih ideja iz spoljnog sveta naziva se fenomenološka redukcija.
Cilj fenomenološke redukcije jeste otkrivanje čiste prvobitne svesti, tj. transcendentalne subjektivnosti odnosno transcedentalnog ega, jer se tako dobije čista paleta za opisivanje pojava. Kada imamo predrasude o nekoj osobi zaključićemo ono što očekujemo, a ne ono što je stvarno tamo. Moramo da budemo oprezni da ne uvrstimo stvari koje tamo ne pripadaju što je funkcija stavljanja u zagrade tj. odbacivanje nekih pristrasnosti koje imamo o fenomenu.
Fenomenologija ne želi da objasni pojave, da nadje razloge, ili uzroke već da se fokusira na pojave u neposrednom iskustvu sada i ovde. Ako zamislimo jabuku koju smo prethodno primetili, pažljiv opis tog iskustva nam otkriva da se zamišljanje razlikuje od trenutnog pojavljivanja. Za razliku od percipirane jabuke, zamišljena jabuka ima samo one karakteristike koje odlučimo da joj damo, (recimo ide nam voda na usta jer izgleda sočno) umesto da se upitamo o naučnim konceptima te jabuke (zašto je mala, da li je prskana, zašto nema jaču boju itd.).
Huserl je u ovom slučaju predložio metodu „slobodna maštovita varijacija“ tj. zauzimamo fenomenološki stav i prepuštamo trenutnom, neposrednom iskustvu da nam kaže šta je to. Struktura čiste svesti koja prethodi svakom čulnom iskustvu, predstavlja polazno polje za ,,transcedentalnu redukciju“.
Posle otkrivanja ovog područja čiste ali ne i prazne svesti, fenomenologija treba da opiše osnovne pojmove koji se u njoj pojavljuju. Huserl smatra da je čista svest aktivan tok koji je uvek usmeren na neki predmet. Ova usmerenost svesti predstavlja njeno osnovno svojstvo koje se naziva intencionalnost.
Postoji veliki uticaj Franca Brentana na Huserla, kod koga je on studirao filozofiju. Otkrio je intencionalnost kao bitnu karakteristiku svesti uopšte, kao odnos svesti na predmet u njegovom pojavljivanju u aktima spoznaje. Uočio je i da se svest može takođe odnositi prema sopstvenoj delatnosti kao predmetu tj. može biti usmerena na samu sebe, on naziva to svojstvo svesti ,,refleksija“. Čulne datosti Huserl naziva ,,hiletske ili materijalne datosti“.
Ono što materije oblikuje u intencionalne doživljaje i što proizvodi specifičnost intencionalnosti, on naziva ,,noeza“. Noeza čini specifičnost uma, u najširem smislu rači. Noema predstavlja predmet toka svesti kao smisao koja se daje predmetu. Hile, noeza i noema su tri oblika intencionalnosti i izražavaju trostruku strukturu transcendentalne subjektivnosti.
Povratak na intencionalne doživljaje vrši se u aktima refleksije gde se intencionalnost i otkriva i tek tako predmet ili objekat postaje shvaćen. Osnovna karakteristika svake svesti je da nešto ima na umu kao naum ili svrhu i to je nazvao intencionalnim objektom. Svakoj svesti odgovara specifičan način pojavljivanja i predstavljanja predmeta u njoj.
Suština jeste ono što karakteriše neku vrstu predmeta, nešto što ostaje stalno, invarijantno tj. kada imamo opis neke pojave možemo da se zapitamo šta može da se promeni ili izostavi, a da se ta pojava ne izgubi. Suštine su ustvari apriorne forme, prediskustveni uslovi pojavljivanja predmeta u svesti.
Svest u kojoj se prikazuju suštine, naziva se ejdetska svest (grč. Eidos -ideja). Ejdetskom redukcijom fenomenologija otkriva da se ova svest, odnosno shvatanje suštine, odvija spontano tako da je intuitivno dostupna kao neposredan doživljaj. U toj tački fenomenologija otkriva pouzdan temelj istinitosti kao osnovne odlike uma.
Tako Huserl zaključuje da ne može biti sumnje u sposobnost svesti (uma) da opravda sebe i bude osnovno uputstvo čoveku u sveukupnom snalaženju u svetu, odnosno osnova jedne jedinstvene nauke i na njoj zasnovanog života. Na taj način je, prema Huserlovom mišljenju, pronađen pouzdan oslonac za prevazilaženje krize u evropskoj kulturi i sveopšti napredak. U njegovom delu “ Kriza evropskih nauka i transcedentalna fenomenologija“ koje je izdato u Beogradu 1936. godine i koje predstavlja najveće filozofsko delo ikada izdato na ovim prostorima, sve teorijske i praktične oblike delovanja i verovanja jednog društva odnosno jedne kulture, Huserl označava sa ,,svet života“ (nem. Lebenswelt).
U tom delu on uviđa da filozofiju više nije moguće zasnovati kao strogu nauku, ali u evropskom načinu života još uvek vidi dominantno prisustvo uma kao njegovu univerzalnu odliku koja mu omogućava da napreduje i bude uzor drugim kulturama. U suprotnom će svet da upadne u varvarstvo čime je na neki način predvideo i stradanja u Drugom svetskom ratu.
Egzistencijalizam je filozofija koju su razvijali Kjerkegard, Niče, Hajdeger zatim Sartr, Kami i drugi pisci kroz svoja dela. Obrađivali su razne teme, kako osećamo svoju emociju, sramotu, moralnost u odnosu na drugog. Rođen je iz posleratne Evrope iz gubitka vere u ideale napretka, razuma i nauke koje su dovele do Aušvica i ostalih strahota. Ako su ne samo Bog nego i razum i objektivna vrednost mrtvi onda je čovek napušten u apsurdnom i tuđinskom svetu. Filozofija za čoveka mora da bude subjektivna, lična.
Preostala nada je da se čovek vrati svom unutrašnjem jastvu. Heroj ovog doba, egzistencijalistički heroj treba da živi potpuno oslobođen od ograničenja i posveti se zahtevima svog unutrašnjeg bića (Bloom, David Cooper str.11). Egzistencijalni fenomenolozi su pokušavali da otkriju univerzalne koncepte koji su neophodni da bi ljudsko biće bilo to što jeste. Oni opisuju stvarnost i ukazuju na načine na koje mi delujemo tj. daju opis egzistencijalnih uslova ljudskog moralnog delovanja. Poznata je Sartrova maxima da egzistencuja dolazi pre esencije.
Fenomenološko egzistencijalistička metoda pronalazi svoj put u praksi Geštalt terapije kroz stav da je neophodan opis fenomena tj. da se pažljivim opisom iskustva poboljšava naše razumevanje sebe i sveta. Ne obraća se toliko pažnja na objektivnost radi potvrđivanja već se akcentuje intersubjektivna autonomija.
Ako zauzmemo fenomenolško egzistencijalistički stav i dopustimo da nam se opisom neposrednog iskustva , opisom nekog događaja, emocije, otkrije suština, a ne privid dobićemo jaku volju za znanjem i poziv duha velikodušnosti gde poštujemo kako javne tako i privatne događaje ( Bloom,Perls 1951, str.404). Novi pristup psihoterapiji isticanjem važnosti neposrednog iskustva, korišćenjem fenomenoloških redukcija, opisuje psihoterapijsku metodu koja počinje direktnim pravilom suspendovanja početnih pristrasnosti i predrasuda kako bi se omogućili uvidi (Bloom,Spineli 2005,str.20).
To je perspektiva koja je ublažena u Huserlovom životnom svetu koji je značajno promenjen u odnosu na prirodni stav na početku jer ga ne isključuje u potpunosti. U stvari reć redukcija znači povratak iskustvu. Geštalt terapeuti se vraćaju uočenom fenomenalnom polju kako bi mogli da prisustvuju zajedno sa klijentom u strukturi nove figure u seansi bilo da se radi o kontinuitetu svesti, redosledu kontakta ili ciklusu iskustva što u jednom trenutku postaje fokus psihoterapije. Da bi se primetile ove pojave, potrebno je da se treningom dođe do senzibilnosti.
Estetski kvaliteti kontakta kao što su osećanje, opažanje, opisivanje su u središtu psihoterapije (Bloom, 2003) Inhibicije ovih procesa, bilo kao ograničenja spontanosti tj. prekidi u kontaktu su materijal za psihoterapijski uvid (Bloom, Perls i saradnici, 1951). Mi svoja razmišljanja započinjemo u prirodnom stavu kao ljudska bića koja žive prirodno, prosuđuju, odlučuju, žele (Bloom,Huserl 1999,Str. 60).
Ovaj prirodni svet je naš okolni svet, ne svet pukih stvari već praktičan svet. Okvirni prirodni stav treba da ostane kao lično pamćenje dostupno i za terapeuta i za klijenta gde ovakva promena smera dovodi do otkrivanja neprekidnog niza kontakata (Blum,2009) u okviru geštalt terapije. Ovaj povratak otkriva psihoterapijsku intencionalnost koja je motor kontakta (Blum, 2008) jer terapeut i klijent dijaloški kokreiraju terapiju i zajedno su otvoreni za ono što se pojavljuje kao figura-pozadina.. Ova svest stvara redosled kontakta u geštalt terapiji.
Primenom modifikovane fenomenološko-egzistencijalističke metode koja je zasnovana na Huserlovom pristupu, geštalt psihoterapija postiže jedinstven stav i jedinstvenu perspektivu koja je u stanju da prisustvuje onome što je neposredno dato u svetu života i da uključi ono što je bilo stavljeno u zagrade redukcijama prirodnog stava. Terapeut i klijent tada mogu da zajedno iskuse psihoterapijsku intencionalnost koja podržava redosled kontakta u procesu figura-pozadina. Tako subjektivno možemo da osetimo vremensku uzastopnost gde se objektivno može uočiti koegzistencija(Huserl, 1928). Spremnost za ovaj novi proces u psihoterapijskoj situaciji je suština geštalt psihoterapije.
Reference
Bloom, D. (2009). The Phenomenological Method of Geštalt Therapy: Revisiting Husserl to Discover the „Essence“ of Gestalt Therapy
Vlaisavljević, U. (2011). Fenomenološki put u dekonstrukciju: šta Derida duguje Merlo Pontiju str.44
Huserl, E. (1928). Predavanje o fenomenologiji unutrašnje vremenske svesti.
