Definicija empatije
Izazov u definisanju empatije je tome što to nije samo jedna veština. Tokom godina, psiholozi i neuronaučnici su shvatili da empatija ima različite aspekte:
- osećati šta druga osoba oseća, što se naziva emocionalna ili afektivna empatija
- razmišljanje o situaciji druge osobe, što se naziva kognitivna empatija
- Preduzimanje radnji da pomognete drugima na osnovu vašeg razumevanja osećanja i perspektive druge osobe, što se naziva empatija u ponašanju
Helen Ris u svojoj knjizi „Efekat empatije“ prilično dobro sažima međusobnu igru ovih dimenzija: „Empatiju ne proizvodi samo način na koji percipiramo informacije, već i način na koji razumemo tu informaciju [kognitivna empatija], način na koji nas pokreće [emocionalna empatija] i koristimo je da motivišemo naše ponašanje [empatija u ponašanju].“
Ono što je možda najvažnije razumeti je da, u suštini, empatija znači saosećanje sa osobom i razumevanje njene situacije. Zahteva da otvorimo svoj um i postanemo dovoljno ranjivi da se povežemo sa drugima na dubljim nivoima.
To takođe podrazumeva priznavanje ljudskosti druge osobe, da su oni podjednako važni kao i mi i da su njihova osećanja podjednako važeća. Kada to uradimo, zaista možemo da se osećamo sa drugom osobom i saosećamo sa njom. Ovaj proces je ono što na kraju jača vezu između dve osobe.
Izazovi empatije
Osećanje empatije može biti veoma emocionalno i kognitivno zahtevno. Potrebno je mnogo mentalnog rada, a osećanja koja delimo nisu uvek prijatna. Stoga nije iznenađenje što ne možemo biti empatični sve vreme. Kada je naš krajnji cilj da izgradimo odnose i steknemo dublje razumevanje drugih, važno je da prepoznamo kada imamo ograničen kapacitet za empatiju. Kada smo pod stresom, umorni, preopterećeni itd…
U ovim slučajevima možemo umesto toga da osetimo druge vrste emocija, poput sažaljenja, što zapravo može dovesti do prekida veze između ljudi. Iako sažaljenje nije nužno negativna emocija, osećanje sažaljenja može da dovede do toga da druge ljude posmatramo kao inferiorne, bespomoćne ili manje važne od nas samih i da nenamerno stvorimo razliku u percipiranom društvenom statusu između nas i drugih.
Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da nenamerno smatramo da su emocije ili perspektiva druge osobe manje vredne od naše.
Iako ne možemo biti empatični 100% vremena, možemo preduzeti korake da osiguramo da smo u stanju da saosećamo kada želimo i kada treba. Konkretno, kognitivna empatija (tj. uzimanje perspektive) je mentalni zadatak za koji možemo da treniramo svoj mozak da radi bolje i češće.
Znamo da često osećamo sažaljenje prema određenim ljudima ili određenim grupama ljudi? Možemo se potruditi da vežbamo sagledavanje perspektive u tim situacijama. Štaviše, u slučajevima kada nemamo dovoljno znanja da se stavimo u kožu druge osobe možemo vežbati radoznalost i modelirati je.
Modeliranje radoznalosti razgovorom i postavljanjem pitanja može pružiti vredan uvid u to zašto bi se osoba mogla osećati tako u datoj situaciji.
